Zaključak

      Moram da priznam da kad sam čula da moramo da uzmemo još jedan izborni predmet nisam bila nimalo oduševljena. Posle tolikog razmišljanja, moje kolege i ja smo se odlučii za špansku književnost.

Misilm da se niko od nas nije pokajao. Predavanja su bila vrlo zanimljiva i mogu slobodno reći relaksirajuća. Vrlo opuštena atmosfera na času, gde smo pokušavali kroz razgovore da otkrijemo i što bolje upaznamo špansku književnost.
Nisam imala problema ni sa jednim delom koji smo radili (možda samo Don Kihot zbog svoje obimnosti, ponavljam samo zbog obimnosti:)) i ako bih morala da izdvojim delo u kome sam najvise uživala to bi bio Seviljski zavodnik i Devojačko da.

Zaista mi je bilo drago što smo imali mogućnost da se družimo ove godine i nadam se da će već i u sledećoj biti prilike za to. Nadam se da ovo neće postati ono moje ,,devojačko da" :)

Pepita Himenez

      Psihološki roman je vrsta romana gde pisac nastoji da objasni najdublje psihološke procese svojih junaka, da psihološki motiviše njihove postupke, ponašanje, način govora, sudbine.

Roman je štampan 1874.godine, u periodu kada je katolicizam u Španiji bio neprikosloven što nam govori da je pisanje romana u kome jedna ovozemaljska ljubav pobedjuje ljubav prema Bogu, bilo i te kako nesvakidašnji i vrlo interesantan postupak ovog pisca. I samim tim Huan Valera postaje začetnik psiholškog romana u Španiji.

Radnja je naizgled jednostavna, mladi sveštenik koji se vraća u zemlju svog oca, zaljubljuje se u mladu udovicu od dvadeset godina kojoj se pre toga udvara i njegov otac. Roman prikazuje njegove sumnje i teškoće u borbi da odluči šta je ono najbolje za njega. I on pruža neophodni otpor ali na kraju ne uspeva ili možda samo se odlučuje za ljubav prema ženi.

Roman ima zanimljivu tematiku ali i vrlo neočekivani kraj. Moram da priznam da je to verovatno ono što mi se i najviše dopalo. Ne mislim na njegov izbor već na taj, bar za mene, vrlo neočekivani obrt na kraju. Mislim da je upravo to učinilo priču još upečatljivijom. 

Realizam i Huan Valera

       Realizam se javlja u književnosti početkom tridesetih godina 19.veka. Uslovili su ga nezadovoljstvo romantičarskom književnošću pošto smatraju da se previše udaljila od istinskog i svakodnevnog života, razvoj kapitalističkog društva, naglo siromašenje ljudi, tehnički pronalasci.

Osnovne karakteristike:

• Tematika postaje vrlo raznovrsna i potiče iz svakodnevnog života. Slika se selo, nemoral aristokratije, život siromačnih, porodične drame, sociološki odnosi u društvu.
• Deskripcija je vrlo razvijena.
• Razvijena fabula.
• Likovi nisu idealizovani. To su obični ljudi, iz različitih društvenih slojeva.
• Smatra se da umetnost treba da prikazuje stvarnost baš onakvu kakva jeste. 
• Dok romantizam slika ono što je neponovljivo, nenormalno, neobično, subjektivno i strastveno, realizam slika sve što je svakidašnje, opšte i suštinsko.
• Dominantna književna vrsta je roman.
• Najznačajniji predstavnici su Onore de Balzak, Emil Zola, Tolstoj, Gogolj, Dostojevski.

     

     Roman Pepita Himenez, koji je inače nastao iz piščevog prvog pokušaja, je prvo objavljen u časopisu. Usedila su i dalja izdanja i to ga je podstaklo na pisanje, te nastaju dela:

     Iluzije doktora Faustina

     Komendator Mendosa

     Dramski pokušaji

     Donja Luis

     Dafnis i Hloe

Romantizam i Huan Valera

        Romantizam se javlja kao pravac krajem 18. i početkom 19.veka. Javio se iz pobune prema feudalnom društvu kada ljudi traže veća prava, kao izraz nezadovoljstva klasicističkom književnošću i strogim pravilima, te i da bi se akcenat stavio na slobodu izražavanja.

Osnovne karakteristike:

• Osnovni princip je da je važna lepota dela, a ne njegova sadržina i poruka.
• Nezadovoljstvo životom i okrenutost prirodi.
• Prisustvo mašte i jakih emocija.
• Neograničena sloboda u stavranju.
• Kult pesnika kao genija.
• Slavi se sloboda, borba.
• Često vraćanje u prošlost zbog nezadovoljstva sadašnjošću. 
• Od stilskih figura- hiperbola, poredjenje, retorsko pitanje, apostrofa, kontrast, anafora.
• Najznačajniji književni žanrovi- ljubavna pesma, elegija, oda, balada, poema. 
• Najpoznatiji predstavnici- Viktor Igo, Dzordz Bajron, Valter Skot, Kolridz, Hajne, Šiler, Puškin, Ljermontov, Po.     

     Valera je vrlo kratko bio naklonjen romantizmu. Kako je napredovao i sazrevao kod njega preovladjuje razum. Odbacuje prenatrpanost izraza, nemarnost, hiperbolisanje, opširnost kao karkteristike romantizma i okreće se realizmu. Prihvata tezu ,,umetnost radi umetnosti"

Viteški romani

        Viteški romani bili su ljubavno-pustolovni romani koji su obrađivali junačke pothvate nacionalnih junaka, kraljeva i vitezova te su stvarali ideal viteštva koje u stvarnosti, kako se može saznati iz viteške istorije, i nije bilo tako časno i idealno.

Viteški romani stvaraju hrabrog viteza predanog Bogu i svome kralju koji je za čast svoje izabranice spreman položiti i vlastiti život. Najpopularniji takvi romani su romani o Trojanskom ratu, Aleksandru Velikom, kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola, kralju Richardu Lionheartu (Lavljeg Srca) i o Karlu Velikom.

Ti romani predstavljaju početke modernog romana. Bitne karakteristike viteškog romana (pustolovine, čudesa, i konačna pobeda nad njima) susreću se u književnosti vrlo rano, npr. već u Odiseji. U početku
su svi romani bili u stihu, a kasnije u prozi. Romani najčešće govore o doživljajima kraljeva i vitezova te o njihovim podvizima u osvajanju damskih srca. Vitezovi su obično srčani i požrtvovni, ali uvek s nekom slabošću koja ih sprečava da postanu savršenstvo.

Sančo Pansa

        Sančo Pansa je sušta sposobnost Don Kihotu. On na život gleda očima realiste i prihvata ga onakvim kakvim zaista jeste. Ali uz Don Kihota otkrio je jedan sasvim drugačiji svet, svet mašte, iluzije nečeg nezamislivog za njega.


Odnos Don Kihota i Sančo Panso je slozen. Iz istog su sela i razlicitog su socijalnog stanja, razlicitog intelektualnog nivoa. Sančo Pansa ne odobrava sve postupke svoga gospodara Don Kihota, ali on nema nacina  da se kao sluga suprostavi tim postupcima jer je sluga koji mora da slusa. Njegova mudrost ne dolazi iz knjiga i visokih škola, već direktno iz života. Na svaku ludoriju svog gospodara uvek ima spreman odgovor.


Na početku on Don Kihota gleda sa podsmehom i njemu samo vidi jednog izgubljenog i ludog čoveka i svejedno ga ne napušta u nevolji, zato što poseduje veliki osećaj odanosti ali i praktičnosti, jer mu je sve vreme u glavi Don Kihotovo obećanje da će ga učiniti guvernerom ostrva ali onda, njihov odnos se menja. Sada Sančo zaboravlja na to obećanje i ponovo polazi na put, pre svega iz velike ljubavi i prijateljstva koje oseća prema svom nesrećnom gospodaru.   

Donkihotizam

      ,,Donkihotizam- uzaludan, besmislen poduhvat, koji izaziva podsmeh ali i žaljenje."

Da bi se zaista shvatila poetika ovog dela, neophodno je obratiti pažnju na ono što je uslovilo njegovu pojavu.
S obzirom na istorijsku pozadinu tj. mnogovekovnu borbu španskog naroda protiv Mavara, španska književnost kraja 15.veka i 16.veka bila je u potpunosti u znaku viteškog sredjevekovnog romana. Te je idealni junak oslikavan u srednjevekovnom vitezu koji se borio za slobodu Španije i njenog naroda. Romani su pak bili mešavina ljubavnog i avanturističkog jer je u njima bio prisutan i kult dame za koju junak radi sve kako bi zadobio njeno poverenje.

Migel de Servantes hteo je da se naruga tim čitaocima, junacima i takvoj književnosti. I on to na kraju otvoreno kaže: ,, Ja nisam imao drugi cilj, osim da ulijem ljudima odvratnost prema lažljivim
ružnim riterskim romanima, koji se razlikuju od istinske istorije moga Don Kihota, i koji će, zaista, uskoro sasvim iščeznuti..."

Mislim da lik Don Kihota je i napravljen tako da ostavlja nekoliko mogućnosti za analizu i tumačenje. On je sanjar, idealista, koji je u stalnom sukobu sa stvarnošću. On ne prihvata ovaj svet i teži ka nečemu boljem, jer upravo taj svet je speman na mnogo toga, da se podsmehne, uvredi, omalovaži. Ali Don Kihot je svestan, on kaže za sebe Ja znam šta sam. Zna da ne želi ovakvu sadašnjost i pokušava da se uzdigne iznad nje.

Dobro, nije uspeo, ali bar je pokušao. A sam pokušaj i sav uložen trud su po mom mišljenju za divljenje. On nije bio uplašen.
Jer ipak, citiraću Paola Kolelja: ,,Snovi postaju neostvarljivi samo zbog jedne stvari, strah od neuspeha."
Da li se slažemo?


     
        ,,Donkihotizam- uzaludan, besmislen poduhvat, koji izaziva podsmeh ali i žaljenje." 

Renesansa i Don Kihot

Pre nekoliko nedelja učila sam za ispit iz teorije književnosti, i kako smo obradjivali književne vrste, sećam se definicije za roman koja je počinjala od toga da se roman u istoriji knjizevnosti javio kao književna zabavna proza, negde oko 4.veka pre nove ere u staroj Grčkoj i tako će biti sve do početka 17.veka kada će čuveni Servantesov Don Kihot zabavno-avanturističko spojiti sa živom slikom stvarnosti Španije svog vremena, nagovestivši time radjanje novog evropskog romana.
Mislim da je to bio trenutak kada sam u potpunosti shvatila značaj ovog dela.

Kako s ovim delom ulazimo u period renesanse ne bi bilo loše pozabaviti se malo sa karkateristikama ove epohe.

• Od svih književnih rodova najprisutnija je poezija, pre svega ljubavna pesma u kojoj se slavi radost, lepota, žena, zatim renesansna drama a naročito komedija.
• Umesto pisanja samo na latinskom počinje da se piše i na narodnom jeziku                                                      
• Podražavanje stvarnosti, gde pisac prikazuje stavri koje se svakodnevno dešavaju, obične ljude, ističući važnost običnih zemaljskih zadovoljstava, emocija, strasti, vrednosti.
• Kult ljubavi i lepote i sve što nastaje, stavra se u slavu čoveka.
• Zagovara se aktivan život umesto bekstva.
• Najznačajnija nova forma renesanse je sonet
• Individulaizam-čovek postaje svestrana i razvijena ličnost 
• Najznačajniji predstavnici su Frančesko Petrarka, Djovani Bokačo, Dante Aligijeri, Fransoa Rable, Viljem Šekspir.

Kronopije i fame

         Mogu slobodno da kažem drugačije od svega što sam čitala do sad. Iako nisam ljubitelj knjiga sa bilo kakvim fantastičnim elementima, Kortasar je uspeo da me zainteresuje.

Istorija Kronopija i fama, bavi se stvorenjima ili pak slobodno možemo reći ljudskim tipovima zajedno još sa trećom vrstom, nadama. Kortasar ih poredi u mnogobrojnim scenama i pričama. Da bi objasnio razlike medju njima, na primer, različite pristupe na putovanjima, kako se nose sa uspomenama, sa tugom, tačno dobijamo tri tipa ličnosti u kojoj se svako od nas moze pronaći.

Kronopije su generalno osetljive, neorganizovane, opuštene osobe i stoje na suprot famama koje su pak organizovane, stroge, kritične dok su nade indolgentne, pomalo dosadne, nezainteresovane. Ja bih se verovatno pronašla u grupi fama.

Krajnje zanimljive situacije, iako mozda deluju banalno to nikako nisu. Iako piščeva mašta ponekad prevazilazi granice racionalnog, daje nam slobodu za tumačenja, i vlastiti doživljaj.
Sećam se da sam čak u nekim delovima knjige uhvatila sebe kako se smejem, ne onako naglas, nego vise kikoćem i mislim pa meni ovo nikad ne bi palo na pamet. 

Hulio Kortasar

         Hulio Kortasar argentinski pisac, pesnik, esejista, prevodilac, kritičar vrlo specifičnog stila stvarao je sredinom XX veka. Pod uticajem poznatih argentinskih pisaca smatran je da je proširo književnu tradiciju sa inovativnim stilom ,jezikom i temama. Ostao je poznat po tome što je kombinovao fantastične i često bizarne motive sa uobičajnim dogadjajima i likovima. Mnoge kratke priče Kortasara predstavlaju nadrealni, metafizički hororom ispunjeni svet koji preovladava u njegovoj mašti. Često se izražava sukob izmedju stvarnog i nestvarnog, dozvoljavajući fantastičnom da preuzme kontrolu nad njegovim likovima. Značajno u prelazu izmedju običnog u bizarno jesu upravo dogadgaji tj.radnje glavnih likova.

       Bavi se složenošću odnosa izmedju umetnosti i života i kako kaže, što mi se posebno svidelo da se pisci nikada  ne povlače na putu kreativnosti. 

,, Muškarac je na kraju krajeva, a svi oni..."

         Kada sam naišla na ovu rečenicu bila sam oduševljena. Napisana pre više od 2 veka i to od ruke jednog muškarca, ponavljam jednog muškarca. Nisam mogla da poverujem. Rečenica toliko svojstvena nama devojkama, koju smo bezbroj puta izgovorili pa možda neki i svakodnevno i onda naidjemo na delo napisano izvan svakog našeg pojma vremena i čujemo tu rečenicu od reči do reči isto kako je i mi danas izgovaramo.

Ali stanite, ako izgovaramo iste rečenice, ako razmišljamo na isti način u čemu je onda problem?

Hajdemo dalje...,, Sećas se kako mi je govorio da je nemoguće da me izbriše iz sećanja, kako nema te opasnosti koja bi ga mogla zaustaviti niti prepreke koju zbog mene ne bi prevazišao?" Budite iskreni, zar niste bar jednom u svom zivotu bili objekat kome je ova rečenica namenjena?! I da li je zaista ispalo tako na kraju?

         Donja Franciska je imala sreće. Ali da nije bilo don Dijega i njegove razumnosti, da li bi ona uspela da bude sa njenim izabranikom tj. da li bi njen izabranik uspeo da prevazidje sve prepreke kako joj je i obećao?! Jer ipak, on se jeste povukao...

Neoklasicizam

        Neoklasicizam je pravac koji se javlja polovinom XVIII veka, kao reakcija na barok i rokoko. Neoklasicizam označava ponovno oživljavanje antike i to doslednije nego klasicizam. Od 1780 – 1805 godine pobeđuje neoklasicizam, te ponovno interesovanje i prihvatanje antičkih, naročito rimskih oblika u umetnosti. Širi se čitavom Evropom i vrhunac neoklasicizma u evropskim državama: Francuska – stil Empire, Engleska – Regency, Nemačka – Biedermeir. Antička umetnost se uzima kao uzor, ali je nepodražavaju slepo, nego je nanovo obrađuju na osnovu novih načela racionalnosti, mere, simetrije, čistote a pokretač je razum. Preterivanju baroka i kitnjastim ukrasima rokokoa, neoklasicizam se suprostavlja  s odlikama kao što su  lepota mere, ravnoteže, reda i jasnoće. 


U delu ,,Devojačko da" sva pravila neoklasicizma su strogo ispoštovana, jedinstvo vremena na koje nailazimo već na prvoj stranici knjige, gde nam pisac sugeriše da radnja počinje u 7 a završava se u 5 ujutru narednog dana. Jedinstvo mesta, tj. gostionica u Alkali de Enares, i jedinstvo radnje tj, jedna tema koja prožima celo delo.


        Naišla sam u literaturi na podatak da je delo prvi put prikazano 24. januara a njeno repriziranje je trajalo uzastopno sve do 18. februara kada je požorište moralo da se zatvori zbog kraja sezone. Takodje, smatra se da je delo imalo toliki uspeh pre svega kod ženskog dela publike zato što do tada takve teme nikada nisu bile prisutne na sceni i Moratin je time uspeo da ukaže na umerenost, razumevanje, tolerantnost i slobodnu volju pri odlučivanj stvari kao sto je ova.